Nisam propušio... A, bih u stvari, vrlo rado, nego mi smrdi, nervira me i kako čovek izgleda dok puši, skupo je, ropski, obavezujuće na svim planovima... A i ne puši mi se! Uopšte, ni malo! Nikad! Mislim, u tom organskom, zavisničkom smislu. A, i pored toga, rado bih propušio, samo kad bih uzmogao, baš kao što sam, dok sam pušio, želeo da prestanem. To mi je tada izgledalo kao teško ostvariv poduhvat, no ne i nemoguć. Tako isto mi sada izgleda propušiti. Užas: navikavanje na smrdljivi dim, bol u plućima, vrtoglavica, mučnina... Nešto mi je ugasilo refleks za pušenje. Pita me jedan – pa kako bi onda rado propušio, ne razumem?! Pa, voleo bih da imam ono stanje koje sam imao dok sam pušio! Kad bih mogao samo to nekako da ekstrahujem, a da ne moram da se mučim oko inhalacije i svega toga... Definitivno mi jedan deo mozga, ili deo njegove ukupne funkcije, ne radi, bar ne kao pre. Ako radi, onda je to slabije, ili drugačije. Nekako mi sve liči na stanje posle kliničke smrti – sve je isto i ništa nije isto; sve je drugačije, a sve je isto! Život jako liči na ono što je bio, samo mu nedostaje jedna bitna dimenzija. Sad sam se setio – to je kao kad bi najednom postali daltonista, ili kad bi izgubili čulo mirisa i ukusa. U stvari, pretpostavljam da je poređenje sa invalidnošću najtačnije, ali i najnepristojnije!
Moj omiljeni primer za nepušača (i antialkoholičara) je Hitler, a prva rezerva – Staljin!
*
Jedan stalni posetilac ostavio je na nekom sajtu-forumu link do mog početnog teksta o ostavljanju pušenja. Šta se desilo?, stotine ljudi je nekoliko dana dolazilo na tu stranicu u Buditi, i posle 5-50 sekundi je napuštalo. Tema pušenja i ostavljanja pušenja je jako aktuelna, a moj pristup, način, stil... ne korespondira sa miljeom.
Tamo, na tom sajtu na kojem neki papan ’oće da se skine sa dima k’o ja onomad, ima kao forum gde se javljaju ljudi i pišu o pušenju i nepušenju. Pa, ljudi moji, poštujem njihovu privatnost i integritet, ali uglavnom je reč o ljudima vrlo niske inteligencije i svesti, koji nastoje da odaju suprotan utisak, ali i o baš krelcima. Ističe se jedan antipušač koji kaže da su pušači glavni problem u Srbiji, te da bi ih on sve poubijao (kao netolerantne ljude i agresivne trovače), kao što je to uradio izvesni turski glavešina, pobivši u jednom danu ne znam koliko, valjda više desetina hiljada ljudi (pušača)!!! Pušenje je ponekad zaista škodljivo!
No, obratio sam pažnju na pušače otkad ne pušim. Stvarno su agresivni po prirodi stvari. Uđu u sobu i puše, ne zanima ih da li nekome smeta, ima li dece... Nekako se po definiciji podrazumeva da svi treba da trpe da njemu ne bi bilo neprijatno! A, i ako ne zapale, iz neke uviđavnosti, ili zbog prisile, molbe..., onda su nervozni, pate, ne uključuju se u komunikaciju..., drugim rečima – muče se i čekaju da tortura prođe! (I sam sam pušio u posetama kod ljudi koji ne puše, a moj tempo je bio 3-4 komada na sat! A, ako nisam, brzo sam odlazio. Bilo mi je milije da pušim napolju kod kante za đubre, nego da sedim u kožnoj fotelji u provetrenoj sobi, pijem sok od sveže ceđene mrkve, cvekle itd, i diskutujem o tehnikama meditacije, zdravlju, ili čak i da se predam seksu sa nekom maloletnom nadnaravnom seksačom koja radi (ide) isključivo na jonizovan vazduh, integralno zrnevlje i organik povrće! (Verovatno kenja sterilna govanca u vakuum kesicama sa bar kodom i svim tim sranjima, od kojih muve sa gađenjem okreću svoje dlakave glavice!) A ja spadam u ljude /još uvek/ koje su teme zdravlja i onostranosti oduvek privlačile, pre nego fudbal ipolitika, materijalistički „ja-svet“ isl... Mogu samo da zamislim kakosu gornje provetrene i vitaminizirane situacije odbojne za „prave zemljane i pušače“!)
Jedna ženska osoba je dobila pravi nervni napad kad sam se začudio što izlazi na kijamet da puši, jer se u sobi nije moglo (smelo). „Puši mi se, razumeš, puši mi se! Moram da pušim i eto, šta ’oćeš!?“, „rekla“ je.
Mislim da ima vrlo različitih pušača, ali je većina ipak smeštena u odeljak neurotika, zajedno sa većinom nepušača. Drugim rečima, prirodnih i svesnih ljudi ima jako malo. Neki od njih puše, neki ne. Neprirodnih i nesvesnih ljudi ima jako mnogo. Neki od njih puše, neki ne.
Lično sebe svrstavam u svesne, ali i u pušače (iako ne pušim). Pušači neurotici su mi, i pored svega, manje opasni i dosadni od neurotika nepušača.
*
Ovo mi je nekako povezano sa mojim nekadašnjim nacionalnim opredeljenjem – Jugosloven, Neopredeljen, Marsovac... Tako sam se deklarisao, tim redom, kako je vreme teklo i stvari se menjale u okolišu i u mojoj glavi. Onda sam shvatio da sam svima sumnjiv i nikome poželjan, budući da sam smešan od raznih fela. Tako je i sada sa pušačkim statusom – nit’ sam da sednem sa pušačima i ponašam se tipično, nestajući u plavičastom dimu, niti sam da sedim sa nekim makrobiotičarima, ne daj Bože, dišem „svježi zrak“ i impotentno naklapam o zdravlju poput prosečnog kuvanog krompira. Takođe, ako bih duže sedeo sa tzv. „civilima“ koji žive po načelu „u se, na se, poda se“, počeo bih da se gušim (k’o ni od lokomotivskoga dima!), baš kao i među duhovnjacima, meditantima, jogistima, isceliteljima, magijašima, misticima, kabalistima, sajentolozima, sledbenicima baba Đija, Meher babe, Saj babe, Moje babe... Nema više za mene mesta gde se osećam kao kod kuće, osim same „Kuće“. Zvaću sam sebe (čika?) Stranac. To sam oduvek bio, to ću i ostati. Nikada se neću moći izahvaljivati sudbini što je to tako!!!
„...Ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ soljen nedosoljen, zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac...“
PS– nekako iskreno gledano, sve se svodi na suzdržavanje; proglasili me sedamdesetih za čudo (u svakom slučaju), osamdesetih za avataru, sveca, duha koji hoda, inkarnaciju ne znam kog sve ne glavonje, kao i kundalini mena, devedesetih za ovaploćenje božanske destrukcije i bindumena, kao izuzetmog znalca, iscelitelja i extra svesnog pametnjakovića-kraljevića ovih evropskih koordinata, a dvasoma godina od posle krsta na vr’ brda – ja se mučim da ne uvredim autore svih tih proglasa i ne narušim njihove reputacije, a da se ponašam prirodno, najiskrenije, najistinitije... Bojim se da će uskoro biti kajmaka i tamo gde nikada nije bilo ni trave, a nekmoli kravâ... Možda napravim neki eksces, tek toliko da budem u kondiciji, i da zapišam teritoriju. Imam nešto životinjsko u karakteru, pa to ti je!
„Pre prosvetljenja, trava je bila trava, a nebo - nebo
Posle prosvetljenja, trava je trava, a nebo je – nebo“
XY Zen majstor (čije reči mi je preneo XY Zen majstor sa kojim sam pre puno godina, pre nego što su „šljive sazrele“, podelio nekolike vanvremenske trenutke)
„Sve je iluzija, a iluzija nad iluzijama je Prosvetljenje!“
Vrhunska tajna Istoka, samo za odabrane posvećenike!!!
„Kad mi se jede – jedem, kad mi se kenja – kenjam, kad mi se spava – spavam!“
Reči jednoga od najvećih
Mislim da ću od ušteđevine uskoro kupiti 2t hercegovačkog zlatnog, objaviti hepenig-performans u centru grada Novoga Sada, i tamo se samospaliti na duvanskoj lomači, uz dodatke nešto indijske konoplje, a sve u znak protesta protiv nečega, recimo – gustog saobraćaja, neproporcionalno malih pimpeka u ljudskijeh mužjaka u odnosu na ženski potencijal (veličine bebe), zagađenja životne sredine, kao i radikalske vlasti u Neoplanti, nepismenosti u Srbalja, činjenice da mi je Koštunica premijer a Tadić predsednik itd. Biće to sjajna predstava, fina vatrica u ove prohladne letnje večeri, bogat dim osebujnoga bukea te psihotropnijeh učinaka, a miris žrtvenoga mesa, pa makar i mog, stvoriće toplotu i oko srca prisutnih, kao i sokove u njihovim želucima. Bete avon, bevakaša! Ze košer!*
„Tehnička podrška“ kaže kako je tekst depresivan u gornjem i morbidan u donjem delu, kao što je nerazumljiv u završnici. Ja je tešim kako znam i umem, i odgovaram – nije li to opšte mesto u ljudi draga moja, nije li to opšte mesto u ljudi?: depresija gore, morbidnost dole!, i potpuno nerazumljiva završnica?!!!
* no comment
U Novom Sadu, dana 06.08.2006.
